Depeche Mode izdaju novi album! Bio sam u ekstazi kad su najavili novu turneju. A onda još veća bomba - dolaze u Beograd! Tri dana nisam spavao dok nisam naručio kartu za Fan Pit.
Jbga, znam da piše Tuborg Green Fest i da se ljudi nisu dobro proveli kad god su išli na događaj pod tim nazivom (Red Hot Chilly Peppers in Inđija i Iggy And the Stooges in Expo Centar NBG). Velikim slovima u glavi mi je bilo ispisano: FESTIVALSKI NASTUP?! Ne, ne bi mi oni to nikad uradili, bez dva i po sata kvalitetnog elektronskog delirijuma ne dolazi u obzir. To su Depeche Mode a ne Rihanna (oprostite na poređenju ali nisam mogao da napišem ništa vremenski adekvatnije). Depeche Mode su opstali zahvaljujući njihovom odnosu prema fanovima. Nema tu 90 minuta cinculjanja i vidimo se... To je dva sata plus dva bisa, minimum... svetlosni efekti, i stage made by Anton Corbijn. To je tako bilo uvek i biće.
Gledao sam konferenciju za štampu i poslušao par taktova novih stvari i slušao novinarku iz Blica kako postavlja pitanje: "Šta možemo očekivati u Beogradu?"
Da li je ona svesna šta bi neki ljudi dali da su bili na njenom mestu? Da li je svesna da je svojim bitisanjem zauzela mesto nekom inteligentnom biću koje bi postavilo inteligentnije pitanje? Očigledno da nije bila svesna, pa su joj odgovorili: "Podjednako dobar provod kao i na svakom našem koncertu u bilo kojem gradu." Sedi, jedan!
Eh, a sećam se kad sam ja bio upola tako zelen, čak sam i prebacivao kanal kada bi na 3K pustili njihov "I Feel You" spot. Bili su mi mračni i depresivni a meni je bilo jedanaest godina. Trebalo je da prođe još deset da bi sasvim slučajno dobio kasetu na slušanje... "Violator", hmmm, hajd za pre spavanje... Kaseta je ostala mesec dana u mom kasetofonu and I was hooked for life...
Morao sam da nabavim još nešto za moj fix. Depeche Mode su se razišli. Propast i dekadencija rokenrol života je uzela svoj danak. Sve beše crno, dok jednog dana nisam začuo prve kompjuterski generisane zvuke "It's No Good"... i tad se sve nastavilo i od tad sam morao imati SVE od NJIH! Ostalo je istorija!
Da ne ispadne da pričam bezveze i suviše subjektivno, imam empirijske dokaze za to da ko god dođe u kontakt sa ovim bendom postaje po automatizmu (čitaj: nakon slušanja "Violatora" i DVD projekcije "One Night In Paris") njihov fan. Još jedan dokaz je da ti isti ljudi nad kojima je ekseprimentom sve to dokazano idu sa mnom na koncert (11 komada, bato!).
Smem li da pomenem da je 30000 ulaznica planulo za sedam dana? U Srbiji? Ovaj zarez da...
Još jedan razlog zbog kojeg ovo pišem je to što ne mogu da dočekam 20. maj 2009. i moram nečim da prekratim vreme a da je povezano sa bendom čija je filozofija promenila moje shvatanje fanatizma i prihvatilo ga kao normalnu (svakodnevnu) pojavu.
Jbga, znam da piše Tuborg Green Fest i da se ljudi nisu dobro proveli kad god su išli na događaj pod tim nazivom (Red Hot Chilly Peppers in Inđija i Iggy And the Stooges in Expo Centar NBG). Velikim slovima u glavi mi je bilo ispisano: FESTIVALSKI NASTUP?! Ne, ne bi mi oni to nikad uradili, bez dva i po sata kvalitetnog elektronskog delirijuma ne dolazi u obzir. To su Depeche Mode a ne Rihanna (oprostite na poređenju ali nisam mogao da napišem ništa vremenski adekvatnije). Depeche Mode su opstali zahvaljujući njihovom odnosu prema fanovima. Nema tu 90 minuta cinculjanja i vidimo se... To je dva sata plus dva bisa, minimum... svetlosni efekti, i stage made by Anton Corbijn. To je tako bilo uvek i biće.
Gledao sam konferenciju za štampu i poslušao par taktova novih stvari i slušao novinarku iz Blica kako postavlja pitanje: "Šta možemo očekivati u Beogradu?"
Da li je ona svesna šta bi neki ljudi dali da su bili na njenom mestu? Da li je svesna da je svojim bitisanjem zauzela mesto nekom inteligentnom biću koje bi postavilo inteligentnije pitanje? Očigledno da nije bila svesna, pa su joj odgovorili: "Podjednako dobar provod kao i na svakom našem koncertu u bilo kojem gradu." Sedi, jedan!
Eh, a sećam se kad sam ja bio upola tako zelen, čak sam i prebacivao kanal kada bi na 3K pustili njihov "I Feel You" spot. Bili su mi mračni i depresivni a meni je bilo jedanaest godina. Trebalo je da prođe još deset da bi sasvim slučajno dobio kasetu na slušanje... "Violator", hmmm, hajd za pre spavanje... Kaseta je ostala mesec dana u mom kasetofonu and I was hooked for life...
Morao sam da nabavim još nešto za moj fix. Depeche Mode su se razišli. Propast i dekadencija rokenrol života je uzela svoj danak. Sve beše crno, dok jednog dana nisam začuo prve kompjuterski generisane zvuke "It's No Good"... i tad se sve nastavilo i od tad sam morao imati SVE od NJIH! Ostalo je istorija!
Da ne ispadne da pričam bezveze i suviše subjektivno, imam empirijske dokaze za to da ko god dođe u kontakt sa ovim bendom postaje po automatizmu (čitaj: nakon slušanja "Violatora" i DVD projekcije "One Night In Paris") njihov fan. Još jedan dokaz je da ti isti ljudi nad kojima je ekseprimentom sve to dokazano idu sa mnom na koncert (11 komada, bato!).
Smem li da pomenem da je 30000 ulaznica planulo za sedam dana? U Srbiji? Ovaj zarez da...
Još jedan razlog zbog kojeg ovo pišem je to što ne mogu da dočekam 20. maj 2009. i moram nečim da prekratim vreme a da je povezano sa bendom čija je filozofija promenila moje shvatanje fanatizma i prihvatilo ga kao normalnu (svakodnevnu) pojavu.
1 comment:
20. maj 2009. Fan Pit. Mi.
Post a Comment